azc

Nauči

Obuke stručnjaka o nasilju prema ženama: Mane sistema

Jedan broj stručnjaka, i pored svih argumenata, ne razume zašto žene odustaju od daljih procedura i zašto se vraćaju nasilniku

Piše: SANJA PAVLOVIĆ, Autonomni ženski centar

Prema Posebnom izveštaju Zaštitnika građana koji je predstavljen druge nedelje aprila, sistematska evidencija obuka za zaštitu žena od nasilja i broj zaposlenih koji su ih pohađali ne postoji ili je nepotpuna. Prema tome, ne postoje načini za praćenje sticanja znanja i veština na temu nasilja prema ženama, njihove primene, niti utvrđivanja da li su propusti u radu posledica neznanja ili nemara. Da li je borba protiv nasilja prema ženama uzaludna u sistemu koji upija informacije, a nema mehanizme da prikaže njihovu primenu i efekte na zaštitu žrtava?

Multisektorske osnovne obuke namenjene su zaposlenima u svim organima koji, neposredno ili posredno, rade na temi nasilja prema ženama – centrima za socijalni rad, predstavnicima policije, zdravstvenih i obrazovnih ustanova, osnovnih sudova, javnih tužilaštava, lokalnih samouprava i organizacija civilnog društva. Kroz ove seminare, zaposleni u institucijama imaju priliku da se upoznaju sa fenomenom nasilja prema ženama i nasilja u porodici, ali i da se upoznaju međusobno, uz sticanje znanja o tome šta su opšti, zajednički principi njihovog rada i šta su specifične nadležnosti svakog od aktera. Kao što i Zaštitnik građana prepoznaje u Posebnom izveštaju, „učešće stručnjaka iz različitih sektora na istim osnovnim obukama pretpostavka je uspostavljanja saradnje na lokalnom nivou, jer doprinosi međusobnom upoznavanju profesionalaca u zajednici, ujednačavanju vrednosti, stavova, principa rada i osnovnih znanja o fenomenu“.

Iskustva iz prakse držanja obuka: „To ne može“

Autonomni ženski centar je realizator najvećeg broja multisektorskih osnovnih obuka koje su akreditovane u sistemu socijalne zaštite, a njegove članice su aktivno učestvovale u sastavljanju pomenutog Izveštaja. Iz prakse držanja obuka jasno je da sve manje ima otvorenih otpora prema fenomenu i konceptu seminara, moguće i zbog toga što su akreditovani. Veliki broj učesnika vrlo pozitivno procenjuje sadržaj seminara i njegovu primenljivost u praksi. I pored toga, uvek postoje pojedinci koji iskazuju otpor, pre svega, u smislu feminističkog pristupa u radu sa ženama sa iskustvom nasilja. Iako su opšti principi rada koji se obrađuju u obukama identični onima koje je usvojila Vlada Republike Srbije u Opštem protokolu o saradnji organa u situacijama nasilja prema ženama u porodici i u partnerskim odnosima, stručnjacima je teško da razumeju neke od njih. Među njima je princip rada koji podrazumeva da se veruje iskustvu žrtve, jer neki od njih smatraju da žene lažu da bi dobile imovinu ili ostvarile drugu dobit. Međutim, činjenice govore da nasilnici često i mnogo lažu i manipulišu u vezi sa nasiljem, kao i da žrtve, zbog stida, umanjuju težinu nasilja. Takođe, i pored nedvosmislenih podataka iz administrativnih evidencija koje potvrđuju da su žene u više od 80 posto slučajeva žrtve, pojedincima nije jasno zbog čega se govori (isključivo) o nasilju prema ženama, a ne o nasilju prema muškarcima, što je po njima odgovarajuće tumačenje principa „nulta tolerancija“ na nasilje u porodici

Jedan broj stručnjaka, i pored svih argumenata, ne razume zašto žene odustaju od daljih procedura i zašto se vraćaju nasilniku. Česte su izjave:

„Ako žena neće da sarađuje sa nama, mi tu ništa ne možemo. Ne možemo da je prisilimo, niti da budemo ’veći papa od pape’“.

Ima i onih koji negiraju postojanje nejednakosti moći između muškaraca i žena, odnosno da je zloupotreba moći osnovni uzrok nasilja, kao što je definisano u svim međunarodnim dokumentima. Oni tvrde da:

„Žene imaju sva prava kao i muškarci“, ili „I muškarci su diskriminisani u odnosu na žene, na primer, češće se ženama dodeljuje starateljstvo nad decom”.

Česte su predrasude u vezi za stereotipnim očekivanjima od uloge majke, što takođe potiče od patrijarhalnih obrazaca i shvatanja, te se čuju rečenice poput:

„Majka je kriva ako otac zlostavlja dete, ona je dužna da ga zaštiti po cenu svog života“, ili „Dete je ugroženo od oba roditelja, pošto majka podržava očeve batine“.

Nisu retke predrasude prema ženama koje zloupotrebljavaju alkohol, imaju teškoće sa mentalnim zdravljem, ili druga svojstva i okolnosti koje povećavaju rizik od nasilja. Izražavaju se predrasude i o tome da su nasilnici „po prirodi“ nasilni, da je u pitanju struktura ličnosti, lično nezadovoljstvo i neostvarenost, frustracija i manjak samokontrole. Izražena je usmerenost na individualne karakteristike žrtve i nasilnika (nizak stepen obrazovanja, patološka ljubomora, naučen model ponašanja), na društvenu i ekonomsku situaciju, kao ključne „uzroke“ nasilja. Brojne su i predrasude prema marginalizovanim grupama, posebno prema Romima i LGBT zajednici.

Čuju se i opravdanja za nasilje koja koriste nasilnici:

„Pa, dobro, zašto nije došla kući do 23h, ako je on to tražio?”, ili „Ako vam kaže da zaćutite, zar ne možete za toliko da mu učinite?”

 

Primećeno je i da predstavnici službi muškog pola pokazuju izraženije predrasude o nasilju prema ženama i uverenje da su i žene nasilne kao muškarci.

Kada je reč o otporima u pogledu ovlašćenja i postupanja, najčešće rečenice su:

„To ne može“, „Mi imamo puno posla, ne bavimo se samo nasiljem u porodici, ne možemo da stignemo da se posvetimo svakom slučaju dovoljno“

Kao jedan od ključnih problema, učesnici navode preopterećenost službi i nedostatak međuinstitucionalne saradnje, naročito sa tužilaštvom i sudom. Međutim, i pored razumevanja koje postoji za ovu vrstu problema, to ne bi smelo biti opravdanje za nedelotvorno i neefikasno postupanje sa žrtvama. Pojedini ne poznaju u dovoljnoj meri nadležnosti svoje službe, a još manje nadležnosti saradničkih službi, ne prepoznaju svoju ulogu u zaštiti žrtava, ili nedovoljno primenjuju ovlašćenja koja im stoje na raspolaganju.

Kod jednog broja učesnika se primećuje da nemaju dovoljno hrabrosti da stanu iza svojih profesionalnih procena, što je samo jednim delom posledica straha od nasilnika i nedostatka odgovarajuće zaštite za službena lica.

Edukacije nisu dovoljne

izvestaj zastitnika

Posebni izveštaj Zaštitnika građana pokazuje da organi ne planiraju, nikako ili u dovoljnoj meri, obuke i stručna usavršavanja o zaštiti žena od nasilja, ali i kada to rade, one se organizuju bez međusobne usklađenosti. Za one obuke koji podležu javnom sistemu akreditacije, a tu spadaju obuke za predstavnike socijalnih, obrazovnih i zdravstvenih ustanova, postoje službe koje se bave evidentiranjem i nekim od aktivnosti praćenja i evaluacije efekata. Ipak, pokazalo se da neke od njih nemaju potpune podatke o broju realizovanih obuka, niti o broju učesnika, iako su im ovi podaci morali biti dostavljeni od strane realizatora obuke. Sa druge strane, obuke za policijske službenike i predstavnike pravosuđa, koje se uglavnom izvode u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova, odnosno u organizaciji Pravosudne akademije, ne uzimaju u obzir podatke o obukama za pripadnike ova dva sistema koje su izvođene izvan njega. Nijedan sistem koji evidentira sprovedene obuke i učesnike ne pravi razliku između osnovnih i specijalizovanih obuka i ne beleži „kumulaciju“ učešća na obukama, tako da ne može da izvesti o broju stručnjaka koji su stekli osnovna znanja (na primer, da prepoznaju nasilje i obave upućivanje) i broju onih koji imaju specijalizovana znanja.

Jasno je da praksa pokazuje brojne probleme čiji teret najviše podnose same žene žrtve nasilja, koje na taj način bivaju dodatno izložene viktimizaciji i institucionalnom nasilju. Međutim, pitanje koje se ovde postavlja od suštinskog je značaja: ukoliko ne postoji sistem praćenja primene stečenih znanja, da li je moguće očekivati unapređeno postupanje stručnjaka i bolju zaštitu žrtava nasilja? Jedno je sigurno, sistem, ali i stručnjaci koji sprovode obuku, nemaju povratnu informaciju o svrsishodnosti i potrebama učesnika/-ca. To doprinosi doživljaju rasipanja odgovornosti, ali i resursa, ljudskih i finansijskih.

Treba naglasiti da same edukacije nisu garancija da će se naučeno primenjivati u praksi. Ono što bi moglo da doprinese boljem postupanju je bolja međusektorska povezanost, konsultacije unutar službe i sa drugim službama, što uključuje i specijalizovane ženske organizacije, jasne „linije“ odgovornosti, praćenje rada i sankcije za nepostupanje. S druge strane, neophodan je jasan sistem (sa precizno utvrđenim kriterijumima) nagrađivanja i napredovanja za dobar rad. Na taj način bi oni koji su posvećeni i stručni u obavljanju svog posla imali satisfakciju. To bi omogućilo da pojedinačni primeri „dobre prakse“, kojih ima u mnogim opštinama u Srbiji, postanu standard profesionalnog postupanja.

Prema Konvenciji Saveta Evrope protiv nasilja prema ženama, koju je Srbija ratifikovala pre tri godine, sve države potpisnice su obavezne da obezbede obuku za zaposlene u institucijama. Konvencija naglašava i da ove obuke treba da budu usmerene na koordinisanu saradnju više organa.